“Сигнализам” у народном стваралаштву је присутан. Овај наш рад,
а поготову део у коме говоримо о првим искрама сигнализма, био би непотпун без извесног
броја речи о “сигнализму” у народном стваралаштву, митологији.
У ликовном делу “сигнализма” у народним творевинама видимо један
крајње естетски економичан дух монтаже, колажирања, контаминације. Подсећамо да
и Ејзенштајн говори о монтажи као древној техници, поступку, изразу.
За овај део нашег рада користили смо Српски митолошки речник.[1] У Речнику се налазе и радови Милића од Мачве на
митолошке теме из Речника. Његови радови, по нашем мишљењу, показују шта је естетска
нефункционалност. Барокни цртежи, нагомилани детаљима и поддетаљима. Све је рекао.
Нема дражи наговештаја, мистерије коју имају права уметничка дела, а поготову треба
да имају то дела која имају за тему митолошко. Ето, опет рецимо како то својство
има “Ах”. Слободн Вукановић је наговестио, све је рекао нр рекавши. Крајња економичност
израза: и код Тодоровића, и Марине Абрамовић и код других. Тај дух крајње економичности
израза видимо и у ликовним народним радовима који имају дух и дах претече сигнализма.
Дух богате садржине и оскудног израза. То је оно што се носи у генима у правом наслеђу
националног бића народа коме се припада. То је традиционална духовност. То су праве
духовне академије. Сигналисти то користе а да и не знају. То је прави однос према
традицији, према српском националном бићу. Није прави однос према традицији намерно,
коњунктурно коришћење народног наслеђа. У песништву је тако и у уметности. Не говоримо
о другим духовним делатностима.
Одељци у овом нашем раду су више наговештаји шта треба урадити.
Због самог обима овог рада, нећемо дати ликовне прилоге и нећемо их детаљније тумачити,
упоређивати са сигналистичким делима. Наравно, и наша некомпетентност нам то брани.
Верујемо да ће и ово што следи бити довољно. Можда неком другом приликом опширније,
аргументованије.
Ревија примера
Нешто што би се могло сматрати као претеча сигнализма су надгробни
споменици. Ту је ликовно (визуелно) и реч (текст).
Ево примера. Аждаја гута девојку, на надгробној плочи у Гвозду,
Бока Которска. (Можда има то гутање и неки психијатријско-сексолошки смисао.)
Надгробни споменик, околина Ужичке пожеге, ИX век; Крст од леда
постављен у средини села да штити од града, Мачва (импресионира виткост, елеганција
упркос великог броја крстића… Као да је неки модеран торањ…); Покојник у повоју
на надгробној плочи из Дрињаче у Босни; Древни надгробни крстови код Тутина; Дрвени
надгробни крст са барјацима, Србија; Камени крст са симболом сунца поред Заветине
(записа); Надгробни споменик у околини Аранђеловца; Антропоидни надгробни стуб из
Херцеговине; Антропоидни крст са представом “Андрејиног крста” из околине Мостара;
Тау крст на надгробном стубу из околине Сребренице у Босни; Надгробна плоча у Г.
Студеницама код Љубушког; Крст на надгробном стубу Косте Полица у селу Бољковцу,
Шумадија; Надгробни споменик код Ариља, прва половина ИX века.
Надгробни споменици, Србија; Фигуре са надгробних споменика;
Три мртвачка стола на надгробном крсту, Херцеговина; Надгробни споменик, околина
манастира Студенице, XВИИ-XВИИИ век; Споменик из Бруча, чува се у Кракову, претпоставља
се да представља Световида (по Нидерлеу); Ускрснуће покојника, на надгробној плочи
у Ковачићима код Невесиња; Представа ускрснућа покојника на стећку у Рудимљу код
Столца.
Ништа мање нису богати мотивима ни обредни хлебови. И у њима
има нечег од технике сигнализма. У монтажи, у функцији знака. Обредни хлебови из
збирке Етнографског музеја у Београду: на њима је заиста богатство мотива - ту су
и слова, речи. Упркос богатству детаља и поддетаља, задржана је прегледност, компактност
фактуре.
Ускршња јаја. Као и све народне творевине које се могу узети
као неке претече сигнализма, ускршња јаја су економична у изразу. Пре свега, само
јаје је богато симболима, оно само је знак, сигнал. Цртежи и текст на јајету…, боја
- све говори. Заиста сигналистичко ВВВ. И туцање јаја. Васкрснуће. Са речи, слова
прећи у онострано. Наравно, ту је мешање паганског и хришћанског као и увек у нашој
митологији.
Ускршња јаја из Босне и Србије: Ускршња јаја, Србија; Ускршња
јаја из збирке Етнографског музеја у Београду.
И (Х)Амајлије су нешто у нашој народној традицији што има од
духа сигнализма. Амајлије су и са хришћанским мотивима и паганским. Велико богатство
амајлија са мађијским својствима (збирка Етнографског музеја у Београду). Са огрлицама,
са иконицама и крстовима. Те амајлије имају и тест, слова.
Разни предмети дневне употребе су исто са неким духом “сигнализма”.
Њихова је израда таква да су по себи уметничка дела (примењена уметност). Рецимо,
обична бритва постаје врхунско загонетно уметничко дело. Не зна се да ли су детаљи
функционалнији у дневној употреби или естетској. Тако је са већином ствари. Таква
је, понекад техника и у сигнализму.
На пример, Преклад (за нас је ходајућа лађа, диносаурус, има
љупкост змаја…, аждаја…). Вретено, Гребени (зубате чељусти… загонетка визуелности
гребени народном генију није измакла, народни песник није их заобишао у загонеци).
Ништа мање нису “сигналистички” атрактивни димњаци, Брвно, Мотовило,
Пафта (копча) - Орао са митолошким импликацијама.
Можда је посебно атрактиван Пањ антропоидног облика (пикасовски
брадоња одсечене лобање, смирено се бечи). Ту су и Раоник, и Рало као и Саджак.
Ништа мање није узбудљива ни Кашика за изрезбареним сплетом три змије са крстовима
на челу, змије чије главе стреме ка… Можда су упозорење ждероњама.
Вероватно су митолошки мотиви са народних тканина визуелно блиски
неким сигналистичким радовима. Пуни су симбола, знакова. Заиста врхунска стилизација,
редуцираност до неког експлозивног препознавања о чему се ради. Дух монтаже је присутан.
Ово говоримо на основу гледања материјала из Етнографског музеја у Београду. Импресионира
орнамент Гуштер чија је глава урађена у виду више положаја. Једно богатство без
симетрије која је иначе присутна у народном стваралаштву. Зна се, у питању су, пре
свега, пиротски ћилими… Боје, облици, врхунске стилизације…
Када све ово говоримо, увек мислимо да таква својства имају сигналистички
радови, наравно најбољи сигналистички радови.
Ту је и Корњача - орнамент, “Жељка” са пиротског ћилима. Заштитна
улога корњаче - “травка коју она донесе може отворити сваки затвор”. И сигналистичке
творевине пуне су тајне симболике. Нама је за тумачење сигнализма потребна та “травка”,
потребан нам је “расковник” за сигналистижку херметичност, за његове таме знакова.
Наше је да те таме знакова упознамо. Многи предмети, животиње и биљке из народног
стваралаштва су и у сигнализму и сигурно су ту доспели несвесно.
Значајан је и “сигнализам” биљака у нашој митологији. И њихова
визуелност у радовима је неко несвесно полазиште за сигнализам. Рецимо Божја брада,
околина Кикинде, од жита (стабљике и класа начињена); Венац од жита, село Умчари
код Смедерева и други примери. Ту је, наравно, и мотив - Дрво живота.
Можда је нека претходница сигналистичких печата Андреја Тишме
у Шаралицама (печатима) за обредне хлебове. Импресионира разноврсност тих “печата”
(шаралица), разноврсност у облицима и мотивима. И њихов адресант је далек. Вероватно
и божанска бића су адресанти шаралица. Шаралице (печати) за обредне хлебове су из
Србије, Босне и Лике.
И маске имају нечег од сигнализма (бар као фотографије)… Можда
нарочито маске Клоцалица (са коњском главом): Коледарска маска из околине Лесковца
и друге.
Занимљива је и Лопатица од јагњета - плећка у коју се гледало
каква ће бити година - Црна Гора.
Главе и детаљи митолошког значења на гуслама. Сваки детаљ, симбол,
знак, је интересантан управо што је на гуслама као националном симболу поезије уметности…
По неком нашем осећању ствари, издваја се мотив Дете у повоју
од сребра; дарују га нероткиње цркви у нади да ће добити дете, околина Ниша и други.
Као да, ликовно, дете има нешто страно, туђе. Као да има скафандер…, ореол…, мрежу
скупљених крака сипе… Нешто од ђавола има…
Говоримо да претходнице сигнализма у разним видовима носе клице
и формалног и садржајног богатства сигнализма. Свеједно је што су ти радови из таме
векова друге инспирације, функције и настали у другим техничким условима, тиме и
изражајним условима.
Специфичне “сигналистичке” творевине су и Положај покојника у
старословенским гробовима по Л. Надерлеу. Покојник у повоју на надгробној плочи
из Дрињаче у Босни.
И сигналиста Слободан Вукановић у “Ах” се бави покојником и разочарањем
у живот и положајем покојника у Васељени.
О, костури моји, то сам ја у кругу бивства, у сандуку, у земљи…
Излазим из повоја и бивам Вукановић - Одисеј, Одисеј побуне, неизвесности.
Своју претходницу у народном стваралаштву има и хепенинг… Дакле
- неки народни, митолошки… Обрађени “хепенинг”. “Хепенинг” ватре, а “ватра није
за људе”. “Пламен”, “света ватра”… Вађење живе ватре на чекрк у љубовији… Вађење
живе ватре помоћу притке… Жива ватра… Провлачење кроз прокоп између две ватре.
Бајање да се болест пренесе на дрво. Извођење обичаја олалија.
Све чари и моћи Одисеј “Ах” је надишао… Изнад ствари…Чаролија
белине загонетне све “хепенинге” и хепенинге, заблуде, је надишао Одисеј обузет
собом и пуноћом празнине смисла.
Запањен “Ах” Одисеј песме-слике не види ни поруке фресака икона.
Види их сажете у “Ах”. Не види их ни као једне од предака свог поетског ликовног
духа…
Аждаја (Аспида). Црква Светог Николе у Студеници. Не види Одисеј
ни икону на стаклу Свети Ђорђе; ни Богородицу са Христом, мозаичку икону из Хиландара
са краја XИИИ века. Ни Гравиру Кнез Лазар из XВИИ века; ни Светог Атанасија Великог
(у средини), ни Светог Василија Великог (десно) у Богородичној цркви у Студеници.
Не види ни Мерење Душе из Дечана. Не види њено куцање у запеченим костима. Можда
је види - бескоренку како лута Васељеном на путу у Бестрагију беле Белине. Можда
види, слути сигналиста у тој белини п р е о б р а ж е њ е, Пећке патријаршије… Вито
- мирица Белине.
“Суђају”… - Светилиште Белине види.
Тодоровић, Вукановић, Абрамовић, Тишма… Сигналисти не виде како
Аждаја гута девојку; не виде Крст од леда; Покојника у повоју; Антропоидни надгробни
стуб; Световида не виде. Ускрснуће покојника не виде. Шаралице не виде… Они не вииде,
али то носе у свом заумљу, у несвесном, и пројектују га у виду таме искре Пегаза,
Велике мајке са пенисом и тестисима у срцу, и у “Ах”, као и “Ускрснуће”… или А-У-М Марине Абрамовић… или печата Андреја Тишме.
Печата времена, “судбине”… Не виде а носе у “постмодерној души и обредне хлебове”,
и шаралице, претече печата сигналистичких. Осећају и таму смисла јој и шара и слова
са њима. Слуте амајлије и њихову магијску моћ, амајлије са крстом. У очајању предатој
судбини Тамног вилајета несвесног Слободан Вукановић.
Столице Мирољуба Тодоровића, обичан предмет, постаје врхунско
уметничко сигналистичко дело. Народна бритва може исто бити врхунско сигналистичко
дело.
Носе у гмижућем духу-души сигналисти, у души ирационалног, таму
прошлих времена и из ње избија њихово и наше сада. Прошлост - садашњост - будућност,
носе у тами знакова древног и стилизоване гуштере, и корњаче (Жељке). Носе праву
поетску душу народа која некада шикне као експресионизам, некада као надреализам,
некада као сигнализам. носе Божју браду, и маску Клоцалицу, и гусле, и Дете у повоју
- можда ђавола, оностраног ембриона, полипа… Носе сигналисти и као сви прави “проклети”
истином вечности која нема и не зна за п
р е - с а д а и п о с л е, не зна за тачке, запете, везнике. Не
знају а знају, а не знају да знају за покојника заробљеног у бивству круга.
Не знају, а знају за технике “сигналистичке” расуте у тами прошлости,
древног. Они су их груписали у отворене системе више варијанти сигнализма вођене
тајном и јавном сигурном руком родоначелника сигнализма.
[1] Српски митол0ошки речник,Ш. Кулишић, П.Ж. Петровић и Н. Пантелић, Нолит, Београд, 1970.
Одломак из књиге "Утами знака, 3" у издању "Заветина"
