УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 27. фебруар 2013.

Из рукописне књиге: Планета Јанковић / Мирослав Тодоровић


 
Велики прасак поезије или  вишеглава метафора вртложника
(Бесане  рефлексије о вртложној поезији Милоша Јанковића)

1.
Откривење Милошево логосом духа и  хроносом живота*

Јанковић чита стихове (на Косову; проследио фотографију М. Тодоровић)


Знану истину да песник пишући о другом песнику и  његовом делу  пише о себи потврђује и песник Јанковић. У поговорном тексту избора песама „Понор у најам“ ( О Милану Ненадићу њим самим) као приређивач   Јанковић пише: “Парадоксално, али не и неочекивано у овом и оваквом времену – у времену свеопштег распада, свеопштег обездуховљења, рашчовечења и обезбожења, у времену у коме се политичка, партијска, полна, а богами и сексуална, определења и припадност поново узимају као мерило нечијег талента, као мерна јединица за квалитете, знање и умеће.
            Сведоци смо да гомила безобразних, дрчних, полуписмених, необразованих у сваком смислу, бучних пре свега, умишљених антиталената и скрибомана, одлучује о наградама и признањима, статусним погодностима и правима, одлучује о томе шта (права) поезија јесте (или није), вреднује, жирира,  просуђује и пресуђује, гласа, бира и бива бирана и, при том, свесрдно се труди да српску књижевност (поезију), нарочито), њене традиционалне  и свевремене вредности, и буквално сахрани.  Толико о томе, овде. Ко се препознао – препознао се; ко није – нека потражи стручну помоћ, имамо, ионако, толико незапослених психијатара; ко неће да се препозна – е, баш сам о њему, таквом, говорио.“ 
И не само о њему, казује о  нама,  о стању српског духа, стању о чему  је ономад и Доманић писао,  Дис певао,  као Драинац (Песник, апаш и профет, Дон Кихот, порочни љубавник и стихотворац каквог ова земља чула није... ) који се делом оваплотио у неким појавама Милоша Јанковића. О томе и вечници  звезданог јата (Брана Петровић, Чуде,  Марошевић, Секулић...) све до овог песника несмирајника и његовог  Вртложника. Јер  Јанковић је стихоносник с космичком тескобом у себи који стихом расковнички  отвара тајне песме  и своје душе са запитаношћу о смислу певања у ово време деградације свега и свачега  која је све довела до ничега. И сама поезија, она официјелна, постмодернистичка као „хаотично измећарење по ђубришту артиситичких идеја“ се нашла на сопственом  ђубришту празнословља. Перпетуум мобиле  поезије је крепао. И постмодернизам који је вољом нечастивим сила бејаше  служби глобализацијске идеологије.
 И идиотије  овог времена.  Извикане величине, имена без дела, форумаши, јапајајци, штребери...су срозали углед поезије, лишили је душе, оставили без читаоца. Лаза  Лазић каже  „...има код нас  дозлабога лоших песника хваљених од критике која је себи изборила високо угледно место. Критика може да се руководи и другим мотивима, не само естетским, рецимо котеријским и политичким, или чак страначким. Има опет фаворизованих писаца који предност нису стекли својим књижевним делом, него нечим другим.“ У Летопису М. српске Бошко Томашевић пише опомињуће стихове: „Књижевне награде су сувишне великом писцу / јер пре њега тај закивак таштине / добили су штребери и неталентовани //Правог писца не можеш наградити / писање је већ награда...“ Али „Вејачи овејане суштине“ како гласи наслов књиге Предрага Чудића о лажним величинама српске поезије тону у празнословљу, копне у  темама о ничему, у поезији о поезији контаминираном вокубуларом оних чијем се духу клањају.
Зато је Милош Јанковић  својом поезијом  и те како потребан, да  вртложником разагна маглу и удахне дух песнички у чемерне истине живота и времена.